Pokojni Matija Paskal

Roman Luiđija Pirandela u biblioteci „Dobitnik Nobelove nagrade", izdanje Edicije A. D., Beograd 1940. godine, 298 strana. Luiđi Pirandelo (1867—1936) dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1934. godine. Najpoznatiji je po dramama — pre svega „Šest lica traži pisca" — kojima je iz temelja promenio evropsko pozorište dvadesetog veka, ali je „Pokojni Matija Paskal" (Il fu Mattia Pascal, 1904) roman kojim je prvi put postavio temu koja će mu postati zaštitni znak: pitanje identiteta. Matija Paskal je čovek koji, zatečen vešću da su ga proglasili mrtvim — leš nekog nepoznatog pripisan je njemu — odlučuje da tu grešku iskoristi. Uzima novo ime, novi život, novi grad. I tek tada otkriva ono što je Pirandelo hteo da pokaže: čovek bez prošlosti, bez papira i bez ljudi koji ga poznaju nije slobodan nego nepostojeći. Ne može da se oženi, da tuži, da nasledi, da bude sahranjen. Sloboda bez identiteta pokazuje se kao najsavršeniji zatvor. Roman je jedan od temeljnih tekstova evropskog modernizma i preteča svega što će u dvadesetom veku biti napisano o rascepljenom „ja". Izdanje iz 1940. izašlo je pred sam rat, u biblioteci posvećenoj nobelovcima — pokušaju jednog beogradskog izdavača da domaćoj publici u celini predstavi svetsku književnu elitu. Tvrd platneni povez ružičaste boje sa zlatnim linijama po hrbatu i zlatnim naslovnim poljem. Očuvanost je vrlo dobra: platno je čisto i celo, zlatotisk pun, povez čvrst; tek je dno hrbata neznatno pohabano. Stanje je ocenjeno kao odlično.