Fridrih Niče - O KORISTI I ŠTETI ISTORIJE ZA ŽIVOT

U ovom izuzetno važnom eseju, drugom iz serije „Nesavremena razmatranja“, Fridrih Niče se hvata u koštac sa jednim od najvećih problema svog vremena — opasnošću od preteranog, pasivnog obožavanja prošlosti. Niče ne piše protiv istorije kao takve, već protiv istorijske nauke koja postaje sama sebi svrha i time guši živu energiju, kreativnost i delovanje u sadašnjosti. Ničeov glavni stav jeste da istorija mora služiti životu, a ne život istoriji. On prepoznaje tri načina na koja čovek može pristupati prošlosti, i svaki od njih ima svoju svrhu, ali i potencijalnu zamku: Monumentalni pristup služi čoveku od akcije i snage, onom ko u velikim figurama i delima prošlosti traži uzore i dokaz da je veličina moguća. Međutim, opasnost leži u tome što ovaj pristup lako prerasta u obmanjivanje, ulepšavanje i stvaranje mitova koji ignorišu stvarne istorijske okolnosti. Antikvarski pristup pripada onome ko sa ljubavlju, poštovanjem i pažnjom čuva starine i tradiciju svog naroda ili zajednice. On pruža osećaj ukorenjenosti i kontinuiteta. Ipak, ako se pretera, antikvarski duh pretvara čoveka u slepog sakupljača koji štiti sve što je staro samo zato što je staro, time kočeći svaki nov i mlad stvaralački impuls. Kritički pristup je neophodan čoveku koji pati i koji se mora osloboditi tereta prošlosti. On podrazumeva suđenje prošlim vremenima, njihovo preispitivanje i „lomljenje“ tradicije kako bi se napravio prostor za nešto novo. Riskantna strana ovog pristupa jeste u tome što možemo otići u potpunu destrukciju i zaboraviti da smo i sami proistekli iz te iste prošlosti koju kritikujemo. Niče nas podseća na to da je zaborav jednako važan za život kao i sećanje. Čovek koji ne ume da zaboravlja liči na nekog ko je primoran da gleda bez treptanja — ubrzo biva savladan od količine utisaka i nesposoban za akciju. Zdravo društvo i jak pojedinac moraju imati snagu da prošlost svare, stave je u službu sadašnjih ciljeva i nastave dalje. Ovo je izuzetno moderan, oštar i osvežavajući tekst koji nas i danas tera da se zapitamo: da li učimo iz prošlosti da bismo gradili bolju budućnost, ili smo postali pasivni posmatrači i robovi sopstvene istorije.