Petar Kostić - AUTOBIOGRAFIJA

Петар Костић (Брод код Призрена, 24. јун 1852 — 12. јул 1934), српски књижевник, ректор, призренски прота и национални радник.1) Школовање Рођен је у Броду у Гори 24. јуна 1852. Основну школу је завршио у Призрену, као и два разреда гимназије. Годину дана учио је обућарски занат. Уз финансијску помоћ Симе Андрејевића Игуманова завршио је Београдску богословију 1873.2) Призренска богословија Одмах након тога ступио је на дужност наставника Призренске богословије.3) Током 1880. постао је управник богословије.4) Писао је писма српској влади о стању у Старој Србији. Једно његово писмо о политичком стању ухватили су чланови Призренске лиге, па су га турске власти затвориле у Битољу.5) Ослобођен је након руских и српских ургенција, али уз услов да заувек напусти Османско царство.6) Након боравка у Београду ипак му је омогућено да се 1881. врати у Призрен.7) По смрти ректора И. Ставрића замењивао је ректора, a за управника (ректора) постављен је 27. децембра 1882. године и био је до 4. априла 1889. четврти по реду ректор ове богословије. Отишао је 1884. године у Цариград да тражи дозволу за штампање школских књига за школе у Старој Србији.8) Дозволу је добио током 1885.9) И када се 1889. окончао његов мандат ректора богословије и даље је био повереник српске владе, а са турским властима је преговарао о богословији и другим школама у Старој Србији. Као председник просветне комисије подизао је школе, постављао учитеље и обезбеђивао финансирање и књиге.10) Говорио је и турски и албански. У Призрену се у време његовога управљања богословијом налазио и његов пријатељ руски конзул Иван Јастребов, који је својом дипломатском активношћу донекле штитио Србе на Косову и Метохији, настојећи да спречи њихово исељавање и десрбизацију. У Солуну и Скопљу Основао је Српску гимназију у Солуну и био њен директор од 1894. до 1897. године.11) У Призренску богословију вратио се 1897. Убрзо је дошао у сукоб са рашко-призренским митрополитом Дионисијем, па су га преместили 1898. у Скопље.12) Затим је, по потреби службе, радио у Митрополији у Скопљу и вршио низ важних поверљивих националних послова за време турске управе. Повратак у Призрен Био је незадовољан премештањем у Скопље, па му је 1901. одобрен повратак у Призрен, где је од 1901. до 1920. био секретар Рашко–призренске митрополије.13) Пензионисан је као професор Призренске богословије 1922. Један је од најистакнутијих српских првака у Старој Србији. Учесник је Прве српске конференције (1908) Срба у Отоманском царству и један од оснивача Српске демократске лиге. Током 1909. био је председник скупштине Срба у Отоманском царству.14) Током Првога светскога рата интерниран је 1916. у Бугарску, а окупатори су уништили његову библиотеку и архиву.15) Радови Објавио је четири књиге и на десетине радова у периодици, углавном из историје културе Призрена и Старе Србије. Записивао је српске народне обичаје и обреде у Старој Србији. Писао је и о народном, просветном и црквеном животу Срба у Призрену. Спасио је многе српске драгоцености, којима је запуштањем претила сигурна пропаст. Радове је објављивао у Браству (1902, 1911, 1921, 1925), календару Голуб (1908), Годишњици Николе Чупића (1909, 1911), Босанској вили (1910), Споменику Српске краљевске академије (1910, 1922), Јужној Србији (1922—1923), Јужном прегледу (1927—1928, 1930—1931, 1933—1934), Гласнику Скопског научног друштва (1928—1929), Природи и науци (1930), Гласнику Етнографског музеја (1931—1932), Виделу, Српској застави.